VLADIMIR PERIĆ
Imam 35 godina i u poslednjih 10ak godina sam u nekoliko navrata koristio usluge, ili bolje reći bio podvrgnut tretmanima, osoblja Ambulante Nika, o kojima imam najpozitivnije mišljenje, a o metodama koje primenjuju imam samo reči hvale. Naime, inspiraciju za ovih nekoliko rečenica dobio sam nakon nedavnog susreta sa određenim zdravstvenim tegobama i uspešnog procesa rehabilitacije u ovoj Ambulanti. Pre svega, želim da napomenem da sam se bukvalno ceo svoj život intezivno bavio sportom i bio veoma fizički aktivan, naravno u rekreativnim okvirima i u meri u kojoj mi to omogućavaju moje profesionalne i druge privatne obaveze (npr. poslednjih 7 godina se bavim advokaturom). Tako, veoma intenzivno sam trenirao različite vrste borilačkih sportova i veština (boks, karate, rvanje, MMA i dr.), te sam značajne uspehe ostvario i u streljaštvu, a redovno sam igrao fudbal (kako mali fudbal na trunirima i rekreativno, tako i veliki fudbal sada u ligi veterana Beograda). Ovo sve napominjem jer se određene tegobe koje sada imam mogu povezati sa ovim fizičkim aktivnostima, ali i pre svega iz razloga što sam kroz baveljenje ovim sportovima iskusio i sportske povrede koje su u nekoliko navrata veoma uspešno i u kratkom roku u Ambulanti Nika sanirane do nivoa potpune funkcionalne osposobljenosti. Tako npr., desno koleno mi je do sada 3 puta na fudbalu i 2 puta na basketu „ispadalo“ – med. dislokacija pattele, te sam poslednji put kada se to dogodilo, pre oko 5 godina, potražio pomoć u Ambulanti Nika, gde sam sprovodio petnasetodnevnu svakodnevnu terapiju, nakon čega sam mogao normalno da hodam, a počeo sam sa trčanjem i laganim treninzima u roku od mesec dana od povrede. U ranijim slučajevima, kada sam posle takve povrede sprovodio samo klasične lekarske dijagnostičke metode i fizikalnu terapiju u domovima zdravlja, nisam imao oslonac na desnu nogu oko mesec dana, a oporavak do nivoa normalnog hodanja bio je veoma bolan i trajao je oko 6 meseci.
Međutim, sada se suočavam sa specifičnim zdravstvenim tegobama koje uspešno prevazilazim, između ostalog i uz pomoć stručnog i posvećenog rada osoblja Ambulante Nika. Naime, pre oko 5 meseci, iako sam se takođe intenzivno u slobodno vreme bavio pre svega fudbalom, počeli su da mi se javljaju i pojačavaju bolovi u zglobovima (najpre, mali zglobovi prstiju šaka, stopala, potom i kolena i kukovi i svi drugi zglobovi). Takođe, sa pojačanim upalnim procesima zglobova, primetna je bila sve učestalija ukočenost vratne i ramene regije, leđa, nogu. Iz svih ovih razloga, uz konsultaciju sa lekarima, počeo sam da pijem lekove protiv bolova (diclofenac duo), bez kojih više nisam mogao da zaspim, jer su se tegobe uglavnom pojačavale uveče, dok su ujutru bile prisutne tzv. jutarnje ukočenosti. S obzirom da ovakve tegobe odgovaraju slici reumatskih stanja, iako imam „samo“ 35 godina, nakon pregleda kod svog lekara opšte prakse dospeo sam u bolnicu i to na Institut za reumatologiju Kliničkog centra Srbije, gde sam ležao nedelju dana i gde su mi urađene sve poznate pretrage (rengeni, ultrazvuci, različite analize krvi, urina, fiziološki pregledi, brisevi i dr.). Međutim, začuđujuće svi ovi rezultati su u najvećoj meri bili skoro perfektni, ali meni su se bolovi pojačavali iz dana u dan, do te mere da sam poslednjeg dana u blonici dobio inekciju depo kortiko-stereoida (inekcija produženog dejstva, oko 2 – 3 nedelje, čija je primarna uloga da eliminiše akutna bolna stanja ali koja pri kontinuiranoj upotrebi može izazvati niz štetnih posledica / nije dozvoljeno primiti ovu inekciju više od 2 puta godišnje). Otpušten sam iz bolnice sa dijagnozom Rajterovog sindroma (Morbus Reiter Syndrome verissim.), odnosno pretpostavkom ove dijagnoze jer kod reumatskih bolesti tj. stanja (kao i kod većine drugih), lekari najčešće ne postavljaju konačnu dijagnozu, već koriste skraćenice koje označavaju da je reč o stanju koje je najsličnije određenoj dijagnozi ili da je reč o pretpostavljenoj dijagnozi (što je razumljivo kada se imaju u vidu strogi propisi o odgovornosti lekara). Naime, Reiter’s Syndrome je u medicinskoj literaturi najčešće predstavljen kao vrsta reaktivnog artritisa (kao najčešći izazivači navode se chlamidia, ureaplasma, microplasm, salmonela i dr. – na koje sam ja prema testovima negativan), ali sam ja nakon kraćeg istraživanja na internetu došao do zaključka da je izvesni dr. Hans Conrad Reiter još 1916. godine samo opisao skup simptoma (uglavnom upalnih procesa u zglobovima, kožne promene i neretko pojava konjuktivitisa), čija je etiologija nepoznata, a naknadno sam shvratio da klasična medicina nema leka niti postoji bilo kakav uspešan tretman ovog „sindroma“. Na ovom mestu moram da napomenem da ja nemam očnih problema (konjuktivitis), a da su mi se javile određene kožne promene ali u manjem obimu (naročito u odnosu na slike koje možete naći na internetu), ali su zapaljenja zglobova bila uz oticanja i veoma bolna, kao i predeo vrata, ramena i leđa. Terapiju koju su mi prepisali na Institutu bio je lek Salazopyrin 500, koji se prepisuje u većini slučajeva artritisa bez obzira na činjenicu što medicina poznaje bar tridesetak različitih vrsta, stanja ili patologija artritisa. Ovo je bio potpuno pogrešan pristup. Naime, lekari uglavnom po svom automatizmu pokušavaju da pacijentima daju lek/pilulu koja će ih oporaviti ili od koje će se osećati bolje. Međutim, u mom konkretnom slučaju, ovaj lek koji ima takođe visoko toksična svojstva, prouzrokovao je pad leukocita ispod dozvoljene granice, što sam ja protumačio kao veoma ozbiljno narušavanje mog imunog sistema. Za čoveka koji je ceo život prepun energije i kome je fizička aktivnost jedan od najvažnijih segmenata života, čini mi se da ne postoje reči kojima bih izrazio zabrinutost, anksioznost i depresiju koju sam osećao zbog bolova i sveprisutne i skoro potpune, praktično iznenadne, fizičke nesposobnosti. U tom trenutku, nakon 2 meseca neprekidnog konzumiranja lekova protiv bolova i terapije Salazopyirinom, odlučio da prekinem sa uzimanjem svih lekova, jer sam osetio da time samo povećavam koncentraciju toksina u svom organizmu i uspavljujem svoja čula. Shvatio sam da ne bi trebalo da posegnem za „čarobnim štapićem“ koji mi doktori, kao bilo kom drugom pacijentu, po svom automatizmu nude kao rešenje, a bez suštinskog uvida u moje individualno stanje i bez obraćanja pažnje na ono što meni i mom telu stvarno treba. Shvatio sam, ili bolje rečeno prisetio sam se, da je potrebno da osluškujem, njušim i gledam svoje telo, te da se posvetim isključivo stvarima koje mi telo govori da mu prijaju. U tom momentu već sam smršao 10 kg (gubitak mišićne mase je opisan kao jedan od simptoma tzv. Rajterovog sindroma), te sam shvatio da je to očigledno odgovor mog tela na stanje u kom se nalazi i na uticaje kojima je podvrgnuto. Stoga, intuitivno i prirodno sam razmišljao, intenzivno se relaksirao i opuštao, dovodeći tako sveprisutni bol na minimun – tako reći meditirao. Potpuno sam promenio ishranu. Ponovo sam se javio svojim starim i oprobanim isceliteljima – terapeutima iz Ambulante Nika. Nakon detaljnog pregleda, koji pre svega uključuje razgovor i razumevanje tegoba na jednom suštinskom, ljudskom nivou, a potom i sveobuhvatnu medicinsku i fiziološku analizu, dobio sam program koji je prilagođen iskljčuivo za mene i otpočeo sa terapijama. Već posle prvih nekoliko terapija bilo mi je potpuno jasno da je to pun pogodak. Naime, specifični postupci koji se sprovode na terapijama Ambulante Nika, a pre svega elektro-terapije, masaže, laseri, ultrazvuk, glina i dr., toliko blagotvorno utiču na telo čoveka, da se čovek već nakon jedne-dve terapije oseća neuporedivo laganije i zdravije, a već nakon par dana svakodnevnih terapija stanje tela, pa i duha, se dovodi u ravnotežu, pospešuje se san, reguliše metabolizam, apetit je izbalansiraniji, pa čak i sam izgled, koža i kosa, postaju nekako blistaviji i prozračniji.
Danas, nakon 2 meseca svakodnevnog i predanog rada terapeuta Ambulante Nika na poboljšanju mog opšteg psihofizičkog stanja, a pre svega posvećivanju naročite pažnje otklanjanju ozbiljnih tegoba i bolova i to do najsitnijih detalja, ja bih mogao da kažem da se osećam fantastično, te je trenutno jedini razlog zbog koga se ponovo ne bavim sportom – savet dat od strane mojih terapeuta da za to još uvek nije vreme. Inače, iako još uvek imam manje tegobe u vidu otoka dva prsta na šaci desne ruke i jednog prsta desne noge, imam potpunu funkcionalnu pokretljivost, a bolove skoro da uopšte nemam, pa kako sam već napomenuo, niti jedan lek nisam popio već više od 2 meseca.
Stoga, iz sopstvenog iskustva, najtoplije mogu da posavetujem svakoga da poseti Ambulantu – Nika, počevši od potpuno zdravog čoveka, koji bi svakako po mom ličnom osećaju bar jednom mesečno trebalo sebi da upriliči ovakav tretman, preko sportista radi postizanja što boljih rezultata ili ljudi kojima je trenutno psiho-fizičko stanje različitim uticajima izmenjeno (trudnice, povrede, postoperativni rekovalescenti itd.), pa sve do ljudi koji imaju ozbiljne ili hronične zdravstvene probleme. Metodi koji se koriste u Ambulanti Nika, čine se kao sjajno izbalansiran spoj medicine i ljudskosti, tehnologije i prirode, klasičnog i alternativnog, time primenjujući najdelotvornije postupke, široka znanja i dugogodišnja iskustva klasične medicine, uz ono što je najvažnije, a to je pre svega detaljan i individualan pristup svakom čoveku (a ne pacijentu), te stvaranje osećaja i preduslova da se organizam sam dovede u harmoniju. Čini se da je zdravlje u svima nama, samo je potrebno probuditi ga… u ovoj Ambulanti ljudi umeju da nađu načina da te podsete na to!
